Nisam znala da treba da se oprostim

Sećam se da si rekao da ne možeš da povrediš nečiju majku.

Mislila sam da to znači da razumeš koliko sam već nosila. Da ću bar pred tobom moći da spustim sve ono što sam preko dana morala da držim.

Danas se pitam kako si mogao to da izgovoriš, a onda da pročitaš moju poruku i ne odgovoriš.

Znao si šta te pitam. Nisam tražila da rešiš bilo šta. Htela sam da ti ispričam kako je prošao dan kada mi se dete vratilo kući. Posle meseci čekanja, straha i razgovora u kojima sam pokušavala da zvučim prisebno.

Htela sam da čujem tvoj glas.

Nekada mi za to nije bio potreban razlog. Zvao si dok ideš negde, dok se vraćaš, kad ti se nešto dogodi, kad nemaš ništa posebno da kažeš. Poznavala sam ti lice na ekranu u svako doba dana. Znala sam kada si umoran i pre nego što bi mi rekao.

Kasnije sam počela da tražim jedan poziv nedeljno.

Sećam se kako sam birala reči. Možemo i kratko. Ne mora video. Može glasovna poruka. Unapred sam ti nudila sve lakše načine da budeš sa mnom, samo da ponovo ne ispadne da tražim previše.

A kada je tebi umro prijatelj, pozvao si mene.

Plakao si, a ja sam ostala uz telefon. Nisam razmišljala koliko razgovor traje. Volela sam te. Želela sam da te slušam, makar ništa što kažem ne moglo da ti pomogne.

Bila sam ti najbolji prijatelj, osoba kojoj pričaš ono što drugima ne govoriš. Tešila sam te, slušala satima, pokušavala da ti pomognem da razumeš sebe. Sve što mi je trebalo od tebe umela sam prvo da pružim tebi.

Verovala sam da se tako gradi bliskost. Da ćeš me, kada jednom meni zatrebaš, prepoznati sa druge strane tog razgovora.

Zato mi je toliko teško da razumem onu pročitanu poruku.

Umela sam da čujem i ono što mi se ne dopada. Mesecima sam slušala stvari koje su me bolele i pokušavala da ih razumem. Znala sam za tvoje teške dane. Znala sam da postoje okolnosti koje ne možeš odmah da promeniš.

Ali kada sam ja htela da odem, govorio si mi da ne možeš da podneseš da te ostavim u tako teškom trenutku. Govorio si da bi moj odlazak bio isto što i da ti napustiš nekoga kome si potreban.

I ostajala sam.

Ostajala sam i zato što sam želela da ostanem. To sebi dugujem da priznam. Verovala sam ti. Čekala sam da prođe ono zbog čega još ne možemo, pa ono zbog čega još nisi spreman. Svaki put je postojalo nešto što treba razumeti.

Kada su prepreke počele da nestaju, rekao si da ti treba malo vremena za sebe. Da putuješ, da se odmoriš, da dođeš sebi.

Pristala sam.

Onda bi razgovor stao usred poruke. Čekala bih odgovor, a tebe ne bi bilo nedelju dana. Sledeći put dve.

Vraćao si se nekom sitnicom. Nečim smešnim što bi mi nekada odmah poslao. Reakcijom na priču. Dovoljno da vidiš hoću li odgovoriti.

Odgovarala sam.

Nismo uvek razgovarali o tome zašto te nije bilo. Ponekad bih bila toliko srećna što si se javio da bih pitanja ostavila za kasnije. Ubrzo bismo opet pričali kao nekada, a ja bih pomislila da smo prošli kroz nešto što se više neće ponoviti.

Onda si došao.

Sedeo si sa mnom i razgovarao o našem životu. O tome gde ćemo, kako ćemo, šta ćemo sledeće. Gledala sam čoveka koji je konačno stigao tamo gde sam ga toliko dugo čekala.

Kad si otišao kući, nisam znala da treba da se oprostim.

Nastavila sam da ti pišem kao nekome ko je deo mog života. Čuvala sam stvari da ti ih ispričam. Kada bi se nešto dobro dogodilo, želela sam da znaš. Kada bi bilo teško, uzimala sam telefon, pa ga spuštala. Govorila sam sebi da i ti imaš dovoljno svojih problema.

Za moje teške dane stalno smo morali da tražimo neki drugi termin.

A onda je došla vest koju sam toliko čekala.

Napisala sam ti da mi dete sutra dolazi kući.

Sutradan sam čekala da pitaš kako smo.

Pustila sam da prođe dan. I meni je bilo previše svega. Htela sam da budem uz nju, da prođemo kroz taj povratak kako smo znale i umele. Tvoje odsustvo sam ostavila za kasnije.

Dan posle toga ponovo sam ti se javila.

Možemo li da se čujemo? Da ti ispričam kako je prošlo.

Pročitao si.

Tri sata sam pokušavala da ti pronađem razlog.

Onda sam shvatila da ti razloge pronalazim otkako te poznajem.

Uvek sam umela da objasnim zašto ne možeš. Zašto još nije trenutak. Zašto ti treba prostor. Toliko sam dobro razumela sve što ti se dešava da dugo nisam pogledala šta se za to vreme dešava meni.

Pokušala sam da se setim kada si ti tako ostao uz mene.

Nisam mogla.

Odlučila sam da odem kada sam prestala da čekam da se vratiš na staro. Počela sam da sumnjam da ono staro nikada nije ni postojalo onako kako sam ga ja doživela. Čoveka kog sam zavolela viđala sam samo kada je tebi odgovaralo da budeš taj čovek.

Nisam znala koliko je bilo iskreno, a koliko ono što si znao da želim da čujem.

Znam da sam ja bila iskrena.

Volela sam te i kada nisam dobijala ono što mi je trebalo. Davala sam ti još vremena, još razumevanja, još jednu priliku da mi pokažeš da nisam pogrešila.

Na kraju sam ti napisala da zaslužujem bolje.

Dok sam slala tu poruku, još sam želela da me pozoveš. Da prvi put ne moram do kraja da izvedem odlazak kako bi primetio da odlazim.

Kasnije si ponovo počeo da se pojavljuješ na onaj poznati način. Ovog puta nisam pokušala da od sitnog znaka pažnje napravim nastavak naše veze.

Ona poruka je i dalje bila bez odgovora.

Sada je prošlo godinu i po dana.

Nekada sam lako umela da se obradujem nekome. Da poželim razgovor, sledeći susret, sve ono što još ne znam o njemu. Zaljubljivanje mi nije delovalo kao nešto za šta moram da skupim hrabrost.

Od tada sam se jednom zaljubila. Trajalo je jedan dan.

Ne znam da li sam se uplašila njega ili sebe onakve kakva sam bila s tobom.

Volela bih da mogu da kažem da ti nisam dala da mi promeniš pogled na ljubav. Još ne mogu. Kada mi se neko približi, uhvatim sebe kako čekam da vidim koliko će trajati pre nego što se i on promeni.

I zbog toga sam ljuta.

Još me ponekad zaboli koliko sam malo tada tražila. Jedan poziv. Da me pitaš kako je prošlo. Da poželiš da me čuješ baš onda kada nisam imala snage da budem osoba kojoj se ti vraćaš kad ti je teško.

Ne znam šta bih danas uradila sa tvojim objašnjenjem. Znam samo da sam ga tada zaslužila, pre nego što sam morala da ga sastavljam sama.

Otišla sam kada sam shvatila da čovek kog volim postoji uglavnom u onome što mi je obećao.

A sada još pokušavam da vratim onu sebe koja mu je poverovala.