Horor kolekcija

Poslednji voz

Svakog petka, tačno u 23:47, na napuštenu železničku stanicu stizao je voz kojeg nije bilo ni u jednom redu vožnje. Niko nije znao odakle dolazi. Niko nije video da je iko iz njega izašao. A oni koji bi se usudili da uđu, nikada se nisu vratili.

Jedne hladne oktobarske noći, Lena je odlučila da proveri da li su priče istinite.

Voz se pojavio bez najave. Nije bilo škripe kočnica, zvuka motora, čak ni vetra koji bi obično pratio njegov dolazak. Samo se zaustavio, kao da je oduvek bio tu.

Vrata su se otvorila. Ušla je.

Unutrašnjost vagona mirisala je na staro drvo i kišu. Sva sedišta bila su prazna, osim jednog, na kojem je sedeo starac u tamnom kaputu.

„Kuda ide ovaj voz?“, upitala je.

Starac nije skrenuo pogled s prozora.

„Tamo gde se prošlost i budućnost susreću.“

Lena je htela da postavi još jedno pitanje, ali joj je pažnju privukao primerak novina na susednom sedištu. Datum: 17. oktobar 2046. Na naslovnoj strani bila je njena fotografija. Ispod nje, krupnim slovima, pisalo je:

ŽENA NESTALA PRE DVADESET GODINA KONAČNO PRONAĐENA.

Osetila je kako joj se krv ledi u žilama.

„Ovo nije moguće“, prošaputala je.

Starac se polako okrenuo prema njoj.

„Moguće je mnogo više nego što misliš.“

Lena je ustala i potrčala ka vratima, ali napolju više nije bilo stanice. Kroz prozore se prostirala samo beskrajna tama.

„Pustite me napolje!“

„Ne mogu“, rekao je starac tiho. „Već si jednom izašla.“

Zastala je.

„Šta to znači?“

Starac je podigao ruku da namesti rukav kaputa. Tada je ugledala sat.

Stari srebrni sat. Sa napuklim staklom na mestu gde ga je otac jednom slučajno udario o dovratak. Prepoznala bi ga bilo gde.

Bio je to sat njenog oca. Oca kojeg je sahranila pre tri dana.

„Odakle vam to?“, jedva je izgovorila.

Starac ju je pogledao očima koje su joj odjednom delovale bolno poznato.

„Lena“, rekao je glasom koji bi prepoznala među hiljadu drugih.

Bio je to glas njenog oca.

„Tata?“

Starac je spustio pogled.

„Ovog puta nemoj da propustiš svoju stanicu.“

Svetla u vagonu su se ugasila. A kada su se ponovo upalila, na sedištu preko puta nije bilo nikoga. Samo novine, ovog puta sa drugačijim naslovom.

17. OKTOBAR 2026. DEVOJKA PRONAĐENA MRTVA NA NAPUŠTENOJ ŽELEZNIČKOJ STANICI.

Ispod naslova bila je njena fotografija. Lena je osetila kako joj srce preskače kada je pročitala sve do kraja:

„Pored tela pronađen je stari srebrni sat.“

Pogledala je svoje ruke.

Sat je sada bio na njenom zglobu.

Čuvar ruža

U ponedeljak sam pronašla osušenu ružu na noćnom stočiću.

Ivica latica bila je smeđa, a same latice toliko krhke da su se mrvile među mojim prstima.

Nisam tome pridavala poseban značaj.

Čuvam staro cveće — ruže sa rođendana, sastanaka i izvinjenja koja verovatno nije trebalo da prihvatim. U dnevnoj sobi imam vazu punu takvih ruža. Pomislila sam da sam jednu prenela u spavaću sobu i zaboravila na nju.

U utorak se na mom noćnom stočiću pojavila još jedna ruža.

Ova nije bila potpuno suva.

Proverila sam vazu, ali nisam mogla da utvrdim da li neka nedostaje. Bilo ih je previše.

U sredu ujutru čekala me je treća ruža.

Sveža.

Jedna kap vode još se držala za njenu stabljiku.

Bacila sam sve osušeno cveće iz stana.

U četvrtak ujutru pronašla sam četvrtu ružu pored kreveta.

Ispod nje je bila poruka.

Ti uvek čuvaš one koje ti ja poklonim.

Pozvala sam policiju.

Proverili su brave, prozore i snimke nadzorne kamere u hodniku.

Tokom noći niko nije ušao u moj stan.

Te noći nisam spavala.

Sedela sam u krevetu sa svim upaljenim svetlima, odlučna da ostanem budna do jutra.

Ništa se nije dogodilo.

U nekom trenutku, neposredno pred svitanje, mora da sam zaspala.

Probudio me je tih zvuk.

Nisu bili koraci.

Nisu bila vrata.

Nešto mnogo bliže.

Sporo, suvo šuštanje ispod kreveta.

Zadržala sam dah i osluškivala.

Tada sam primetila svežu crvenu ružu na podu pored kreveta.

Dok sam zurila u nju, još jedna je polako skliznula ispod kreveta...

Slušalice povezane

Tri meseca nakon što je moja sestra nestala, policija mi je vratila njen telefon.

Sinoć me je probudila poruka:

„Slušalice povezane.“

Poslednji put kada je viđena, nosila je slušalice...

Ispod kreveta

Svake noći moja ćerka dolazi u moj krevet jer kaže da neko diše ispod njenog.

Večeras sam odlučila da proverim.

Ispod kreveta je bila moja ćerka. Drhtala je i držala prst preko usana.

Iza sebe sam čula ćerku kako kaže:

„Mama, šta gledaš?“

Snimak u 3:14

Jutros sam pronašla video na svom telefonu, snimljen u 3:14 ujutru.

Na njemu sam spavala u krevetu, snimana sa vrata sobe. Skoro čitav minut ništa se nije dešavalo. Onda se kamera okrenula prema ogledalu.

Neko je držao moj telefon.

Odmah sam proverila ulazna vrata.

I dalje su bila zaključana iznutra.

Režanje iz hodnika

Moj pas svake noći spava pored mojih vrata. Sinoć me je probudilo njegovo režanje iz hodnika.

„Prestani“, promrmljala sam.

Onda sam osetila kako se nešto pomera ispod ćebeta. Moj pas je spavao pored mojih nogu.

Režanje iz hodnika je prestalo. Nekoliko sekundi je bila potpuna tišina.

A onda sam čula kako neko mojim glasom šapuće:

„Prestani.“

Pas pored mojih nogu ponovo je zarežao.

Ali nije gledao prema vratima hodnika.

Gledao je ispod kreveta.

Opet je ovde

Muž mi je tek izašao iz bolnice nakon teške saobraćajne nesreće i prvi put posle nekoliko nedelja konačno smo uspeli malo da se opustimo.

Ležali smo u krevetu i pričali, ja naslonjena na njegove grudi, dok me je držao oko struka.

U jednom trenutku je samo prestao da govori.

„Šta je?“, pitala sam.

Pogled mu je bio zaleđen negde iza mene.

„Zašto me tako gledaš?“

„Ne gledam tebe.“

Nasmejala sam se, misleći da me zeza.

„Nego šta gledaš?“

Nije odgovorio odmah. Samo me je malo jače privukao sebi.

„Nemoj da se okrećeš.“

Osmeh mi je nestao.

„Prestani.“

„Ne zezam se.“

I dalje je gledao preko mog ramena.

„Sećaš se kad si pre nekoliko nedelja prespavala kod svojih?“

Klimnula sam glavom.

„Te noći sam se probudio i video nekoga pored kreveta. Izgledala je potpuno kao ti. Samo je stajala i gledala me.“

„Zašto mi to nikad nisi rekao?“

„Jer sam bio uveren da sam sanjao.“

Zastao je.

„A onda sam sledećeg jutra doživeo nesreću od koje se i dalje oporavljam. Tada nisam povezivao te dve stvari.“

Pogled mu se ponovo pomerio iza mene.

„Ali sad je opet ovde.“

Osetila sam kako mi srce ubrzava.

„Ista?“

„Ista.“

„Šta radi?“, pitala sam.

Držao me je čvrsto uz sebe i nije skidao pogled sa prostora iza mojih leđa.

„Prošli put je gledala mene... Sada gleda i pokazuje pravo u tebe.“

Zatim me je privukao još bliže i jedva čujno dodao:

„I smeje se.“

Odraz

Ponekad, kada se pogledam u ogledalo, kunem se da moj odraz kasni za mnom jednu sekundu.

Večeras je svetlo u kupatilu zatreperilo. Trgla sam se i pogledala nazad u ogledalo.

Moj odraz se nasmešio.

Ja nisam.

Ne otvaraj!

Majka mi je umrla pre osam meseci. Posle sahrane dugo nisam mogla da se vratim u njenu kuću.

Na kraju sam morala. Trebalo je spakovati njene stvari i odlučiti šta ću sa kućom.

Prve noći probudilo me je kucanje.

Bilo je oko dva ujutru. Tri spora udarca u ulazna vrata. Sačekala sam. Minut kasnije ponovilo se isto.

Kuc. Kuc. Kuc.

Onda sam čula ženski glas:

„Dušo, otvori. Zaboravila sam ključ.“

Bio je to glas moje majke.

Ne neko ko zvuči slično. Njen glas. Ista boja, isti način na koji bi razvukla poslednju reč kada nešto traži od mene.

Sedela sam u krevetu pokušavajući da sebi objasnim šta čujem. A onda mi je nešto zasmetalo.

„Dušo.“

Mama je tako zvala mog brata.

Mene je celog života zvala „Mišu“.

Nisam odgovorila. Kucanje je prestalo i nekoliko sekundi kuća je bila potpuno tiha.

Onda se glas ponovo javio.

„Mišu?“

Odmakla sam se od vrata.

„Mišu, mama je. Otvori mi.“

Nije pogrešilo drugi put.

Pozvala sam brata, ali se nije javljao. Glas je nastavio da me doziva, sve tiše, kao da pokušava da me nagovori da priđem vratima.

Nekoliko minuta kasnije telefon je zazvonio. Na ekranu je pisalo ime mog brata. Javila sam se i ispričala mu šta se događa.

Dugo je ćutao.

„Jesi li otvorila?“

Rekla sam da nisam.

„Dobro. Nemoj.“

Pitala sam ga zašto. Ponovo je ćutao, a onda rekao:

„Zato što je sinoć isto kucalo kod mene.“

Kucanje na mojim vratima je istog trenutka prestalo. Do jutra više nisam čula ništa.

Ujutru sam izašla na trem, ali nije bilo nikakvog traga da je neko noćas bio tamo.

Brat je stigao oko devet. Uz kafu u dnevnoj sobi pitala sam ga:

„Šta je tebi sinoć govorila?“

„Ko?“

„Mama. Rekao si da je isto kucala kod tebe.“

Gledao me je nekoliko sekundi.

„Nismo se čuli sinoć. O čemu pričaš?“

Pokazala sam mu poziv od 2:16. Na mom telefonu je trajao četiri minuta. Na njegovom nije postojao.

Dok smo gledali u ekrane, začula su se tri spora udarca na vratima ostave.

Zatim glas naše majke:

„Mišu, dođi da mi pomogneš. Otvori mi vrata.“

Brat je stajao pored mene. Nismo se pomerili.

Tada se iza zatvorenih vrata moje spavaće sobe začuo njegov glas:

„Ne otvaraj.“

Porodični crtež

Moja ćerka je danas u školi nacrtala našu porodicu: mene, sebe, našeg psa i visoku crnu figuru koja stoji iza nas.

„Ko je to?“, pitala sam.

Slegla je ramenima.

„Čovek koji noću dolazi u moju sobu da mi kaže kada zaspiš.“