Naša ljubavna priča

Kažu da se neke duše prepoznaju i pre nego što se sretnu. Kao da su se negde, nekada davno, već volele i obećale jedna drugoj da će se ponovo pronaći.

Tako je bilo i sa nama.

Kada sam te upoznao, nisam znao da ćeš postati neko bez koga će mi svaki dan biti drugačiji. Nisam znao da će tvoj osmeh postati moja omiljena slika, tvoj glas moja najlepša melodija, a tvoje odsustvo moja najveća tišina.

Pored tebe sam imao osećaj da imam ceo svet. Kao da mi ništa drugo nije potrebno, jer sam pronašao ono što sam oduvek tražio.

A onda nas je život razdvojio.

Najviše boli kada nekoga voliš svim srcem, a ne možeš da ga zagrliš. Kada zatvoriš oči i vidiš njeno lice, ali kada ih otvoriš, shvatiš da nije tu. Kada bi dao sve samo da još jednom čuješ njen glas i da makar na trenutak bude sve kao nekada.

Ponekad se pitam zašto mi je život podario nešto toliko lepo, ako je već znao da će mi to oduzeti.

Možda neke ljubavi nisu stvorene da imaju srećan kraj. Možda su tu da nas promene, da nas nauče koliko srce može da voli i koliko može da boli.

Ali jedno znam...

Ako bih ponovo mogao da biram, čak i kada bih znao koliko će boleti, opet bih izabrao tebe.

Jer neke ljubavne priče ne završavaju se onda kada se dvoje ljudi razdvoje.

One zauvek ostaju da žive u srcu.